Ni danas ne znam kako su u javnost dospeli moji intimni snimci. Prvi put sam reagovala kao životinja, drugi put ćutala, a sad o tome pričam opušteno. Porodica Radoša Bajića mi je pomogla da sve prebrodim

Ono što nas ne ubije, čini nas jačim, izreka je čija se istinitost potvrdila u životu Suzane Mančić. I to dva puta, kada je cela nacija u samo dve godine imala priliku da se „sladi" s dva njena kućna porno snimka. I danas, posle toliko vremena Suzana ne zna kako su njeni intimni snimci dospeli u javnost i veruje u slučajnost i nečiju izdaju. Ali više je nije ni briga. Uživa sa svojim ćerkama, Simeonu i ulozi u seriji „Selo gori, a baba se češlja", za koju kaže da je jedna od onih neverovatnih drugih životnih prilika. To što je propustila prvu pre mnogo godina smatra svojom najvećom greškom.

- Mnogo puta sam bila nepromišljena i jednom sam čak iz straha i nesigurnosti propustila možda životnu priliku, kada sam odbila ulogu u filmu „Nacionalna klasa". Bila sam veoma mlada i jedan zluradi komentar mog tadašnjeg momka me je pokolebao. Vratila sam scenario, iako sam potpisala ugovor i prošla probna snimanja. Evo sad, ovu ulogu koju mi je ponudio Radoš shvatila sam kao drugu šansu. Ovu ću priliku iskoristiti jer život ne pruža uvek drugu šansu - kaže Suzana u intervjuu za Press.

Kako objašnjavate fenomen vašeg opstanka na javnoj sceni već tri decenije?

- To je stvarno fenomen. Šta god da se dešava, ja sam tu i, čega god se taknem, to se nekako pozlati. Da nisam uvek bila prepuštena sama sebi i pravila neke greške u koracima, možda bih napravila veću karijeru. Ja sam tu, moje ime je brend koji opstaje. Mada, teško je i održavati taj brend jer nikad ne znaš šta te sutra čeka. Počela sam karijeru kada je bilo mnogo više reda, obzira, kada nije bilo tabloida, kada se merila svaka reč. Da sam počinjala u ovo vreme, ne znam kako bi bilo. I sami znate da sam doživela nekoliko neprijatnosti, ali bože moj, život nije bajka. I kada mi je najbolje u životu, uvek se uštinem da bih bila spremna i na loše stvari.

Kad već pominjete „nekoliko neprijatnosti", da li ste se pokajali što ste plakali pred celom Srbijom kada je u javnost dospeo vaš prvi snimak?

- Nisam se pokajala jer sam se osećala kao životinja, bilo mi je potrebno da zaštitim svoje leglo i sebe. Izašla sam pred javnost kako bih zaustavila spekulacije i komentare. Drugi put mi je bilo mnogo strašnije jer nije bilo šanse da bilo šta kažem. Shvatila sam da moje suze moraju ostati u mojoj kući, da ništa ne smem da kažem, da moram da se sklonim dok ne prođe to čudo za tri dana. Doduše, nije bilo za tri dana, jer evo, prošla je i godina, a mi još to pominjemo.

Prilično opušteno sada pričate o tome.

- Zato što nisam povređena kao što sam bila.

Ko je bio uz vas tada?

- Moja familija, prijatelji i oni koji me poznaju. Za ostale me nije bilo. Isključila sam sve telefone, promenila sve brojeve. Sve se to desilo munjevito. Još nije ni izašlo u novinama, ja sam znala da će se pojaviti. A onda sam se zatvorila u kuću, slušala muziku, čitala. Nisam mogla da verujem da će mi se tako nešto desiti s 50 godina. Bio je to trenutak kada je trebalo da se krene s drugim serijalom „Selo gori". Bila sam spremna i na to da se niko ne javi i da im više nisam potrebna. Međutim, Radoš me je pozvao i rekao da će mi on i njegova porodica pomoći da sve prebrodim. To nikada neću moći da zaboravim. Ali više neću da pričam o tom užasu i da otvaram stare rane!

Pet minuta pored loto bubnja vas je proslavilo, što više nikome nije pošlo za rukom.

- Kada sam ja to radila, emisija je trajala kratko, bez ikakvih primesa šou programa, dodatnih nagrada, a kamoli s publikom u studiju. Vladala su stroga, suvoparna pravila i verovatno je moja vedrina isplivala iznad svega toga i postala dominantna. Uvek sam volela lepo da se oblačim, sav sam novac trošila na garderobu, a da je tada bilo sponzora, ja bih imala dve kuće u Beogradu. Iz nedelje u nedelju kupovala sve sama i uvek sam delovala skupoceno. Uvek sam zračila optimizmom, fino i luksuzno odevena, neposredna, što je uticalo na prosečnog Jugoslovena da igra jer - možda će mu baš ova devojka doneti sreću. Bila sam personifikacija dobitka. Dokaz tome su tone pisama koje sam dobijala svake nedelje. Gde god bih kročila na tlu bivše Jugoslavije, bila sam obožavana, ispunjavala ljudima tikete. I tako četiri godine, a onda sam zatvorila tu knjigu. Nisam ni slutila da će me epitet loto devojke pratiti do današnjeg dana.

Svrstavali su vas u seks simbole tog vremena. Da li je bilo nepristojnih ponuda od tadašnjih moćnika?

- Ja sam na svu sreću bila zaštićena, nisam ni bila svesna koliko. Kao novinarsko dete, ćerka čuvenog novinara i urednika „Politike", bila sam povlašćena, pa nepristojnih ponuda nije bilo. Više je bilo tračeva, da sam ljubavnica direktora TV-a i direktora Jata, iako ih tad nisam poznavala.

Da li vas muškarci sputavaju?

- Veliki sam individualac, volim da me moja pamet, rezon i intuicija vode kroz život, pa ako pogrešim, pogrešila sam. Čim dozvolim da me neko omete, a muškarci su me više ometali nego što su mi pomagali, šteta bi bila veća. Ja i dalje svoj život i karijeru vodim sama. Ipak, bez muškarca žena nije kompletna. Svakoj ženi treba nežnost, ljubav, poverenje, uteha, a ako sve to nađeš u jednom muškarcu, onda si zaista srećna. Imam prijatelja muškaraca, a mislim da je prijateljstvo jedna vrsta ljubavi. Ja se prijateljima radujem, a volim i svog čoveka, Simeona.

Kako funkcioniše ta veza na daljinu?

- U prvim godinama mi je razdvojenost smetala, svaki rastanak je boleo. Želela sam da što više budemo zajedno. A sad, pošto je naša veza ušla u mirnije vode, svakom je potreban prostor za sebe i vlastiti posao. Svaki naš susret je kvalitetan i sad uživam u tim intervalima sastajanja i rastajanja. I ništa mi ne smeta!

Raduje me snimanje serije „Selo gori"

Već sledeće nedelje Suzanu očekuje snimanje novih epizoda serije „Selo gori", čemu se posebno raduje.

- Saradnju je inicirala Radoševa supruga Milena. Kada je Bajić smišljao seriju, trebala mu je jedna lepa, dobrodržeća žena koja će da izbaci Radašina iz sedla. Ja sam bila dosta skeptična. Ipak, kada sam prihvatila ulogu, shvatila sam da sam donela zaista dobru odluku, da nisam pogrešila. Meštani su divni, ali, pre svega, radoznali i srdačni. U svakoj kući me tri generacije poznaju. Eto, toliko dugo radim, a još sam mlada! - kaže Suzana Mančić.

IMAM DOVOLJNO ZA LEP ŽIVOT

Prvo je vodila loto, potom pevala, glumila, a kaže da se najviše pronašla u šou programu.

- Nažalost, toga više nema. Sve to zahteva veliki sistem i mnogo novca. Imala sam sreću da radim onako kako se radilo u najvećim svetskim TV kućama. Radila sam od Triglava do Vardara. Znala sam svako selo, puteljak i grad. Nastupala sam u najvećim koncertnim salama, snimala u svim studijima. Jugoslavija je bila pod mojim nogama. Verujte mi, sada sam zaboravila i geografiju. Sva sreća što sam se na vreme finansijski obezbedila. Imam dovoljno za jedan lep život!