Dvadesetdevetogodišnji momak iz Prijedora Slaviša Lakić, jedan je od retkih ukućana ovogodišnjeg serijala Velikog Brata koji nije krenuo put Loznice te nesrećne večeri. Ekskluzivno za Kurir otkriva detalje vezane za kobno veče, ali i dane koji su usledili. Sudbina je htela da ostane živ, ali i da svoje najbolje prijatelje Zeku, Zoricu i Elmira isprati do večne kuće. Zatekli smo ga u domu Kuduzovića, gde od sahrane svog drugara provodi dane pokušavajući da rečima uteši neutešne roditelje. Bol i tuga su mu poslednjih nedelju dana jedini prijatelji, ali i pored toga, izašao nam je u susret te smo se osvrnuli na događaj koji će pamtiti dok je živ...

Gde si trenutno i kako se osećaš?

- U Bosni sam. Od sahrane, sve ovo vreme sam kod Elmirovih roditelja. Tuga je velika. Ne znam ni kada ću kući, ni kada ću videti svoje, jer želim da ispoštujem sve daće koje će davati Elmiru, pa se nadam da ću u neko dogledno vreme zagrliti majku.

Gde te je zatekla vest o Zekinoj, Elmirovoj i Zoričinoj smrti?

- U našem iznajmljenom stanu u Beogradu. Šok je neopisiv. Sećam se kao kroz maglu da sam plakao, vrištao, lupao sve po kući... Užas... Nisam gledao gde udaram, ali bol u duši, u telu, nije prestajala i ne znam kada će.

Obdukcijom je ustanovljeno da krivac za nesreću nije Elmirovo alkoholisano stanje. Ali, spekuliše se da nije smeo da seda za volan jer mu je vid bio veoma slab?

- Ma, to su gluposti! On jeste imao slabiji vid, ali to nikako nije moglo da prouzrokuje nesreću. Jer, dioptrija mu je bila 0,5, tako da ništa slabije nije video od ostalih. Video je super, samo mu noć nije odgovarala kao dan. Ljudi hoće pošto-poto da nekog okrive, ali krivca nema, sudbina je takva... Možemo danima pričati o tome i razrađivati razne teorije, ali sudbina je tako namestila.

Od koga je potekla ideja da gostujete po klubovima kao specijalni gosti i tako zaradite džeparac?

- O tome ništa ne znam. Nemam pojma da je takav dogovor uopšte postojao! Nisam pošao sa njima u Loznicu jer mi se nije išlo. Mislio sam: Šta ću ja da se sad cimam do tamo! Jednostavno, nije mi se dalo! Bio sam sav nikakav za putovanje. Ali, na primer, išao sam u Prijepolje isključivo jer su gosti kluba hteli da nas vide. Pri tom, za pojavljivanje tamo ni ja niti bilo ko od nas nije uzeo žutu banku. Najvažnije nam je bilo da nam bude lepo, da se fino provedemo, da se zezamo. A nigde nismo gostovali da bismo zarađivali i stojim iza toga! Sudbina je to... Ona je njih poslala u smrt, a mene je spasla...

Pošto si kod Elmirovih roditelja, da li je njihova bol bar malo minula?

- Ljudi su se kao malo vratili u normalu, ali nisu ni približno oni koje sam znao pre nesreće. Izgubljeni su, bol je prisutna jer dete ne može tako lako da se preboli.

Vas dvojica ste planirali da budete kumovi. Da li je moguće da se za tako kratko vreme toliko zbližite?

- Naravno! Brzo sam ga zgotivio, jer je bio takav. Njega su voleli svi koji su ga znali. Kada sam i ja napustio kuću, postali smo bukvalno nerazdvojni. Zajedno smo jeli, spavali, zajebavali se... i to sve jedan uz drugog. Ni ja nisam verovao da za kratko vreme može da se rodi jako prijateljstvo, ali desilo se... ali ono je, nažalost, prekratko trajalo. Zato mi je njegova smrt izuzetno teško pala...

Kako su se ljudi iz Emoušna ponašali u celom slučaju?

- Super! Ispali su fer! Ana je bila na sahranama...

Tebe nigde nisu spomenuli, sem da si bio na Elmirovom pogrebu?

- Bio sam na sve tri sahrane, a da l' će spominjati ili neće, manje je bitno. Na Elmirovoj sam nosio suzu, na Zoričinoj držao Suzanu, na Zekinoj bio uz Marinu... To je sada nebitno...

O čemu sada pričate kad se čujete sa ostalim ukućanima?

- Mnogi su još uvek u totalnom šoku, pa se slabo i čujemo. Na sahranama smo se videli, ali ništa nismo progovarali. Samo smo se ljubili i plakali. Rasplaču se oni, rasplačem se ja. Tuga je svakog od nas dotukla. Nikog ne zovem sa posebnim razlogom, sem da čujem kako su...

Da li si se nekada pokajao što si se prijavio za ovaj rijaliti šou, posebno posle nesreće?

- Ne! Jer, nikad se u životu ni za šta ne kajem. Ući u kuću od 17.000 ljudi je uspeh, a Elmiru je to bila životna želja... samo da uđe... Inače, da znamo gde nam je sudbina smestila kraj - tamo nikada ne bismo išli.

Deset godina si proveo u Danskoj. Nameravaš li tamo da se vratiš?

- Za sada ne znam ni kad ću u Prijedor, a kamoli dalje. Ništa ne znam... Kada vremenom dođem sebi, videću šta ću.