Sandra Mitrović televizijskim gledaocima poznata je kao autor i voditelj emisije „Čitaj između redova", koju emituje RTV Pink.

Malo je onih koji znaju da je reč o ćerki medijskog maga Željka Mitrovića iz braka s pevačicom Sonjom Mitrović Hani, s kojom ima i sina Sašu.

Za sebe kaže da je obična tinejdžerka i da se ni po čemu ne razlikuje od ostalih vršnjaka, a sa rečenicom „Lako je njoj uz takve roditelje" odavno se pomirila.

Kaže da je zahvalna roditeljima za sve što su joj pružili, ali da se za svoje uspehe bori sama i da joj u tome pomaže ambicioznost koju je nasledila od oca.

- Kada sam bila mala, svi su govorili da mnogo više fizički podsećam na tatu, a sad kako odrastam kažu da više ličim na mamu. Mada mislim da sam pokupila najlepše od oboje.

A po karakteru definitivno više podsećam na tatu. Oboje smo pomalo lenji, ali i ambiciozni. Tata je, kao što verovatno pretpostavljate, mnogo ambiciozan, a još odmalena mama je to uvidela i kod mene. Preterana ambicioznost i tvrdoglavost su naše najveće sličnosti. On je užasno tvrdoglav, kao i ja.

A po čemu se razlikujete?

- Tata ne priznaje poraz i nije samokritičan, a ja sam užasno samokritična i znam kad pogrešim. Umem da priznam svoju grešku, a on to ne ume.

Za šta si roditeljima najviše zahvalna?

- Zahvalna sam im na svemu. Stvarno sam imala fenomenalno detinjstvo i oduvek sam u svemu imala njihovu podršku. I srećna sam što sam odgajana u duhu da je porodica najbitnija.

A što sam starija, sve više shvatam koliko je to istina. Roditelji me nikada nisu previše štitili i nisu me držali pod staklenim zvonom, zbog čega sam im veoma zahvalna.

Koje su predrasude koje ljudi najčešće imaju o tebi?

- Sa predrasudama sam se najviše sretala dok sam bila mala. Naročito me je pogađalo to što su dolazile od ljudi koji su, nažalost, od društva prihvaćeni kao intelektualci. I to mi je tada mnogo smetalo i mnogo teže sam ih prihvatala, jer ih nisam razumela.

Sa svojih 12-13 godina ništa mi nije bilo jasno šta se zapravo tu dešava, ali sada jeste. I zahvalna sam roditeljima što nikad nisu hteli da mi objašnjavaju te predrasude, jer verovatno ih kao mala ne bih ni shvatila na pravi način. Odmalena me prate te priče da, ukoliko si dete poznatih, sve radiš preko neke veze, što nije istina.

Kada sam bila mala, na njihovu popularnost sam gledala tako što mi nije bilo ništa jasno. Zbunjivalo me je kad mama i ja šetamo ulicom, a deca je jure da se slikaju sa njom.

Da li su te te predrasude nekada zaista pogodile?

- To se dogodilo kada sam imala 12 godina. Išla sam redovno na takmičenje iz tehničkog obrazovanja, pošto sam najviše volela kino i video-stvaralaštvo, pa sam stalno pravila filmove i uvek bih stigla do republičkog takmičenja.

I te godine, išla sam u peti razred, bila sam diskvalifikovana, iako mi je film bio najbolji i svi su glasali za mene. Došla sam kući uplakana, pa je mama pozvala profesorku da pita zašto su me diskvalifikovali, a ona joj je odgovorila da su, pošto su videli da sam ćerka Željka Mitrovića, mislili da je sve namešteno, pa im je najlakše bilo da me diskvalifikuju.

Mama me od tada nikada više nije puštala na ta takmičenja, da ne bih doživljavala stresove.

Postoji li nešto kod tvojih roditelja što ti nikada ne bi uradila?

- Iako sam ambiciozna na tatu, ne bih mogla da se odreknem toliko stvari zbog posla. Na bih mogla da se odreknem uživanja, provoda, porodice i da toliko da radim.

Teško bi mi bilo da ogromno vreme provedem na putu i da toliko budem odsutna iz zemlje. Mami nemam šta da zamerim. Možda zvuči kao kliše - ali mama mi je stvarno najveći uzor jer je užasno jaka žena koja ima svoj stav. Obrazovana je, ponosna i ima sve ono što je čini savršenom ženom.

Koliko su ti roditelji pomogli kad si počinjala da se baviš medijskim poslom?

- Mama je uvek insistirala na tome da radim ono za šta sam talentovana. Kad je na Pinku krenula emisija „Siti kids", tata me je pitao da li bih htela to radim. Mama je otišla sa mnom na kasting, jer je htela da se uveri da sam za to.

Tata mi je jednostavno obezbedio prohodnost da uopšte odem na kasting. Većina ljudi bi to možda shvatila kao vezu, ali normalno je da roditelj pomogne detetu, naročito ako ono želi da se bavi nečim čime se roditelj već bavi. Bilo bi glupo da radim emisiju na nekoj drugoj televiziji.

Da nisam povlašćena, govori činjenica da na Pinku nemam prajm-tajm. Emisija ide subotom u 11, kad većina mojih vršnjaka spava. Za bolji termin moram sama da se izborim.

Ipak, roditelji su ti prokrčili put da dobiješ emisiju?

- To je normalno. Na primer, ukoliko su roditelji doktori i vi ste zainteresovani za taj poziv, naravno da će vam roditelji prokrčiti put. Ne moraju oni da odrade sve, samo je važno na koji način će vam pomoći.

Meni je sasvim okej ukoliko roditelji detetu pomognu da dođe do toga, ali ne mislim da bi trebalo da se bore sve vreme za vas, jer onda ništa nema poentu. Mislim da je stvarno dobro i normalno da vam roditelji otvore put ka nečemu, naravno, ukoliko su u mogućnosti, a sve ostalo je na vama, na sopstvenom talentu i zainteresovanosti.

Da li su možda bili protiv toga da kreneš njihovim stopama i baviš se javnim poslom?

- Nisu, u tome su me zaista podržali. Međutim, sa tatom imam male nesuglasice vezane za fakultet, jer mene zanimaju režija, gluma i neke umetničke stvari, a on bi više voleo da studiram produkciju, pošto je uže vezana za našu firmu. Verovatno ću upisati oba fakulteta.

Znači li to da ćeš jednog dana naslediti tatu na čelu kompanije?

- Težim ka tome da budem nezavisna i pošto ću studirati u inostranstvu, verujem da će mi to pomoći i da ću tako sebi otvoriti neka vrata i steći poznanstva koja će mi kasnije biti korisna. Tati bih bila zahvalna kada bi me naučio samo kako da poslujem.

Da li ti je nekad bilo neprijatno zbog nečega što su mediji objavili o tvojim roditeljima?

- Ne, jer uglavnom nisu ništa loše pisali o njima. Bilo mi je neprijatno, mada više smešno nego neprijatno, kad su objavili da se mama zabavlja s jednim mladim pevačem, što je apsurdno. Sve što treba da znam roditelji mi kažu, nikad u novinama nisam pročitala nešto što već ne znam.

Da li si nekada poželela da su ti roditelji anonimne ličnosti?

- Naravno. Eto, na primer, na tom takmičenju o kom sam pričala, jer je to stvarno bila predrasuda koju ću pamtiti ceo život. Tada sam definitivno poželela da mi roditelji nisu poznati. Isto sam želela i kada sam bila mala jer nisam smela da izlazim sama. Uvek je neko stariji morao da ide sa mnom.

Da li si ispunila očekivanja svojih roditelja?

- Mislim da jesam i da sam čak i nadmašila njihova očekivanja, kako u školi, tako i na poslovnom planu, ali i uopšte u životu. Oboje su jako ponosni na mene, na moja razmišljanja, stavove...

Smatram da su prilično zadovoljni i to je jako bitno, jer u suprotnom, verovatno ne bih mogla da idem da studiram gde poželim ili da izlazim kad god hoću. Takođe, mislim da je poverenje stub svega, jer ako roditelji imaju poverenje u vas kao tinejdžere, vi ih nikada nećete lagati jer biste izgubili to poverenje.

Mamina je poslednja

Sandra tvrdi da bez obzira na sve nije razmažena i da joj niko nije ispunjavao hirove, iako ih i nije imala mnogo.

- Jedan od mojih hirova imala sam na početku srednje škole, kada sam tražila da mi kupe motor, to mi je tada bio najveći san. Naravno, ništa se od toga nije desilo, nikad mi nisu kupili motor, niti dali da ga vozim.

Istina, tata se kolebao, pošto sam bila mnogo umiljata kad sam ga molila da mi ga kupi, a mama je bila sto posto sigurna da nikada neće da mi kupi motor. I on uglavnom uvek posluša mamu.

U našem odnosu mama je uvek bila stroža, a tata uvek misli da je najpametnije ono što ona odluči.