Sprega političara i pevača u Srbiji uvek je bila veoma jaka, a narodu se plasirala muzika koja je prijala onima na vlasti

Muzičari su, fakat, uvek bili značajna karika u političkom životu Srbije. Privlačili su narodne mase na stranačke mitinge, pevali na konvencijama ili su, jednostavno, brojnim koncertima i gostovanjima na televiziji obeležili vladavinu jedne garniture.

A da bi uopšte bili toliko popularni, jer se nisu baš svi busali u prsa kako su partijski simpatizeri ili članovi, morali su da dobiju blagoslov od onih na vlasti. Prosto rečeno, narodu je forsirano ono što je prijalo ušima i očima ljudi koji su krojili našu sudbinu.

Tako su, recimo, rokeri početkom devedesetih naprosto nestali s javne scene, pop muzika je skrajnuta u zapećak, a muzičkim nebom dominirali su zvuci turbo folka. Neki bi rekli da se ovaj žanr ubrzo po nastanku dodatno izopačio, te da mu je prikladniji naziv „turban folk“.

Tokom Miloševićevog režima prodefilovali su mnogi pevači koji se bukvalno nisu skidali s naših TV prijemnika. Niste ih se mogli otresti ni pomoću daljinskog upravljača, kao da su sve televizije imale istog muzičkog urednika.

Dobar deo tih pevačkih ikona Slobine vlasti danas je pao u zaborav. Tako je, recimo, ime Filipa Žmahera ostalo samo asocijacija na taj period, danas se niko neće setiti šta je taj čovek zaista pevao.

Kudikamo bolje je prošao Ivan Gavrilović, jer se za njega bar zna da je sa „Dvesta na sat“ postao rodonačelnik pomenutog opštepopularnog muzičkog pravca.

Onomad je žarila i palila Zorica Brunclik, Svetlana - Ceca Ražnatović je prokrčila sebi put do estradnih zvezda, Mile Kitić je zapravo tad bio „jači nego ikad“, braća Đogani su „džuskala“ od jutra do sutra, Aca Lukas je kao „kralj splavova“ zauzeo tron i u većini srpskih domova, Ekstra Nena je bila jednostavno ekstra, Dara Bubamara stigla je u naše živote nošena „košavom s Dunava“, Vesna Zmijanac je maltene postala zaštitni znak RTS, Snežana Babić Sneki je svojim stasom i dugim nogama navodila mušku populaciju na grešne misli...

Sve u svemu, „zabava miliona“. Baš kako se zvala i u to doba popularna emisija čija je gledanost bila, u najmanju ruku, neverovatna.

A onda je usledio 5. oktobar 2000. Borci protiv svega što je obeležilo devedesete ponadali su se da će doći i do velikih rezova u muzici. Uverenje da će njihove želje biti uslišene ubrzo su svojom pojavom potkrepili Željko Joksimović, Tijana Dapčević, Nataša Bekvalac, Vlado Georgiev, Goca Tržan, Marija Šerifović...

Demokratska vlast se potrudila da svoj imidž dodatno gradi na pop ritmu. Folkeri su bili ti kojima se nije pisalo najbolje. Za ovih devet godina vaskrsli su i pojedinci kojima je bio izbrisan skoro svaki trag postojanja u minulim vremenima.

Očit primer je Kiki Lesendrić, čovek koji je rešio da ne propusti ponuđenu priliku, usput angažujući ministra Dinkića za gitaristu benda. Što je sigurno, sigurno je.

Ali, kako to obično biva, na političkoj sceni počele su da se prave raznorazne koalicije, pa i one koje niko nije očekivao barem za još stotinu godina.

Taj svojevrsni bućkuriš iskoristili su Saša Popović i Lepa Brena da na velika vrata plasiraju nove narodnjačke nade kroz projekat „Zvezde Granda“. Nema sumnje da im je to pošlo za rukom.

Kad se sve zbroji, turbo folk je obeležio godine pod Miloševićevom vlašću, a ove nakon njega - teško je reći. Ima tu svega i svačega. Biće da današnji političari još traže svoj tonalitet.