Najbolji prijatelji pokojnog Filipa Kapisode za Press otkrivaju da je maneken planirao da zauvek napusti Beograd, vrati se na Cetinje i započne privatni biznis! Boško Bukvić (24) kaže da njegov drug nikad nije pominjao Kseniju i da nije bio zaljubljen u nju.

- Poslednji put smo sedeli zajedno pet-šest dana pre tragedije, zezali smo se u stanu zajedničkog druga. Pričao je o provodima i planovima da otvori kafić u rodnom mestu. Poslednji put smo se čuli noć pre tragedije. Zvao me je u jedan sat posle ponoći, pošto sam tad spavao, kratko smo pričali. Rekao mi je da za nekoliko dana dolazi na Cetinje i da se više neće vraćati u Beograd. I danas mi ta rečenica odzvanja u glavi - zaista se vratio i više mu nema povratka nigde - kaže Boško, Filipov najbolji prijatelj.

On tvrdi da sa Kapisodom nikad nije pričao o Kseniji.

- Kseniju sam upoznao nedavno u jednom beogradskom kafiću. Bila je lepa, atraktivna, zgodna i to je Filipu prijalo. Kao i svaki muškarac, voleo je da pored sebe ima takvu devojku, ali mislim da nije bio zaljubljen. Da ju je doživljavao kao svoju devojku, sigurno bi meni, kao drugu, to rekao. Nikad je nije pominjao. Dešavalo se da ga zove na telefon nekoliko puta, a on ju je kulirao i nije je shvatao ozbiljno - kaže on.

Dok ostali Filipovi prijatelji Nikola, Marko i Vuko evociraju uspomene i pokušavaju da se sete poslednjih susreta, Boško kaže da je za tragediju saznao dok je bio na treningu, posle čega je odmah pozvao Filipov broj, ali je on već bio isključen.

- Kada sam došao sebi, otišao sam kod njegove porodice, odakle sam sa njegovim stricem i drugovima otputovao za Beograd da preuzmemo njegovo telo. Ne želim nikom da doživi taj trenutak. Doneo sam druga u kovčegu njegovoj porodici! Nisu mi dozvolili da ga vidim mrtvog! Noge su mi klecale dok sam ga nosio na kućni prag, gde su stajali njegovi roditelji, sestra i brat - priča Boško, koji je na sahrani nosio krst i sa ostalim drugovima spustio Filipov kovčeg u grobnicu.

Nevericu ne krije ni Vuko Vučković.

- Ne mogu da ga zamislim s pištoljem u ruci, to ga nije interesovalo. S njim je stalno bilo veselo, često je govorio: „Hajde da pravimo bahanalije." To mu je bila omiljena rečenica za provod. U životu ga nisam video da se potukao ili iznervirao. Ovo me je potpuno paralisalo - pokušava Vuko da shvati šta je njegov prijatelj učinio.