Posle brojnih uloga koje su ga deklarisale kao duhovitog i šarmantnog srpskog glumca, Nikola Đuričko je otvorio restoran u kojem svoju kreativnost demonstrira uživo i na sasvim neobičan način - kao konobar.

Bio je vojnik, lokalni mangup, golman, hipohondar, uljez na slavi uglednog srpskog domaćina, kriminalac, zaljubljeni muškarac, šarmer i džabalebaroš, a odnedavno spisku svojih uloga može da doda još jednu - šef sale. Razlika je samo u tome što ovu poslednju tumači u stvarnom životu dok konobariše u svom restoranu „Bistro 53", i to čini odlično.

Kao jedan od najangažovanijih i najomiljenijih srpskih glumaca, Nikola Đuričko kao konobar na dopunskom radu možda bi iznenadio samo one koji ga ne poznaju dobro. Sjajan i skroman u isto vreme, on mimo svoje profesije živi „običan život", pa zato i ne čudi njegov najnoviji angažman na privatnom planu.

Naime, tek što je hrabro odlučio da usred ekonomske krize s prijateljem Tomom Palikovićem iz Zagreba otvori restoran, Nikola je dobio ponudu direktno iz Holivuda da zaigra u filmu „Bezimena ljubavna priča" koji režira slavna Anđelina Džoli.

Novootvoreni „Bistro 53", originalni mali restoran na Dorćolu, ostao je bez glavnog konobara. Međutim, njegov gazda se vratio sa snimanja u Mađarskoj i, posle druženja sa bračnim parom Džoli-Pit, bez problema se „prebacio" na svoj beogradski ritam - uskočio je u crno-belu uniformu sa leptir mašnom, stavio kecelju, salvetu preko ruke i pojavio se na svom radnom mestu kao konobar.

Da li je u glumi došlo dotle da je postalo isplativije konobarisati?

- Ne baš, nije tako loše. Moje konobarisanje je posledica nekih mojih ideja. Krenuo sam u posao sa restoranom, a držim se toga da ako hoćeš nešto da uradiš najbolje je da to uradiš sam. „Bistro 53" je mali restoran, pa onda moje konobarske smene i nisu problem za sam početak u poslu.

Vaša mlađa sestra Milica se profesionalno bavi kulinarstvom, a supruga Ljiljana je osoba koja se bavi organizacijom i na neki način je menadžer restorana. Može li se reći da ste vi samo desna ruka ili asistent ženskoj ekipi?

- Moja sestra je šef kuhinje, a ja sam šef sale. Supruga se bavi papirologijom i ona je ta na koju se vodi restoran. Tako da sam ja, manje-više, njihov asistent.

Da li ste gurman?

- Mislim da jesam, mada često zbog posla i nedostatka vremena klopaš samo da bi se prehranio. Lepo je uživati u hrani i super je kada nađeš vreme i prostor za to. Ne mora to da bude ništa skupo, već da bude, što sve više uviđam, napravljeno sa pažnjom i lepo servirano. Tada sve to ima smisla.

Kakva se hrana služi u vašem restoranu?

- To je kombinacija raznih kuhinja. Pošto ovaj restoran postoji već desetak godina, jednostavno smo nastavili posao koji je ovde već bio razvijen, s tim da smo neke stvari malo poboljšali, neke izbacili, a neke zadržali. Moglo bi se reći da je ovo sada mali francuski bistro iliti restoran francusko-srpskog prijateljstva.

Otkud vaša ljubav prema francuskoj kuhinji?

- Francuzi su navodno izmislili kuhinju, bar tako oni tvrde. Ali, zaista imaju specifičan odnos prema hrani, vinima i ishrani uopšte i meni se to dopada. Ovaj restorančić se meni dopadao i ranije i voleo sam ovde da navratim. U jednom trenutku sam shvatio da bi mi bilo žao da od njega postane kladionica. Uzeo sam ga i počeo da radim.

Saradnja sa Anđelinom Džoli, u čijem ste rediteljskom prvencu nedavno igrali, izazvala je mnogo medijske pažnje. Šta biste poslužili Anđelini da kojim slučajem dođe u „Bistro 53"?

- Lično joj ne bih ništa spremao. Doneo bih joj meni i mogla bi da bira šta želi da proba. Preporučio bih joj rebarca na kolumbijski način.

Na kolumbijski, a ne na srpski?

- Ne, ne. Ovo je baš specijalitet na kolumbijski način.

Šta vi najviše volite da jedete?

- Volim supu i čorbasta jela. Odrastao sam na grašku, koji sam obožavao. Sećam se da su ga često u porodici pripremali za mene i da su u supu stavljali više rezanaca jer sam to voleo, što je posebno bilo simpatično mom dedi. A u restoranu su mi omiljena ta rebarca jer je to baš gurmansko jelo i taljatele sa dimljenom pastrmkom.

Kuvate li kod kuće?

- Ne, zaista, priznajem da ne. Moja supruga dobro kuva i imamo jednu ženu, našu Gocu, koja nam pomaže oko dece i kuvanja. Nema potrebe da onda to činim i ja.

Da li je tačna izreka da svaki muškarac srednjih godina priželjkuje da ima svoju kafanu?

- Tako kažu, ali ne bih voleo da imam kafanu, jer ona ima neka svoja pravila funkcionisanja i ume da bude pomalo zamoran i nezgodan biznis. Restorančić je već sasvim u redu. Bistro sa enterijerom koji ima stari sjaj i daje intimnu atmosferu je možda nešto što sam želeo u budućnosti, tako da sam ja jedan od muškaraca kome se ta želja ostvarila.

Golf - prva ljubav

Vi ste i strastveni golfer. Koliko vam sada, pored restorana, ostaje vremena za golf?

- Ostaće vremena. Sad nije sezona igranja, ali već sa prvim toplim danima eto mene na golf terenima. Ovo što sada radim je svakako neka vrsta uživanja, ali golf ostaje moja prva ljubav. Sada strpljivo čekam da se posao u restoranu malo bolje razvije i da na proleće mogu da se opet posvetim golfu.

Gosti zbunjeni kada ga vide kao konobara

Šta kažu gosti kada vas vide u uniformi konobara? Dođu u restoran, sednu za sto, Nikola Đuričko dođe da ih usluži i onda...

- Zavisi, reaguju različito. Neki su zbunjeni, neki nasmejani, a dosta je onih koji čak i ne primete da sam to ja. Primetio sam da ljudi konobare najčešće uopšte ne gledaju u lice, već samo u ruke i u ono što im donose na sto.

To je valjda neka restoranska navika ali, zahvaljujući njoj, mogu regularno da se „provučem" kao konobar. Najčešće me ni ne registruju, tako da ja služim „kao profesionalac" (smeh). Zapravo, ideja je bila da ja u toj ulozi doprinesem promociji restorana, a budući da je on veoma mali, ovo je i praktičan izbor