Sve su krili od mene, sve su krili, lagali... Do danas sam mislio da mi je otac mrtav. Tako su mi govorili. Ali, nije. Mislim da je živ i da je nestao 1979. godine. Gde je, niko ne zna. Mislimo da se zove Amadu Diko i da je radio kao ambasador Republike Mali. Ali po dokumentima koje smo dobili od Ministarstva spoljnih poslova ta osoba ne postoji. Ništa ne znam o njemu. Zašto i kako je otišao iz zemlje. Pitam se da li zna gde smo, da li nas traži - kaže u svojoj ispovesti za „Blic“ Đorđe Stojanović, ukućanin „Velikog brata“ koji je imao veoma potresnu životnu priču.

Njegova majka, koju je upoznao tek sa dvadeset godina, već 25 godina je u duševnoj bolnici, oca nikada nije video, a kao mali Đorđe se rastavio od dva brata - Kristofera koga nije video deceniju i Rajka sa kojim se prvi put u životu čuo po izlasku iz kuće. Iako sluti da ima trećeg brata Gabrijela, Đorđe misli da im on nije rođeni brat, već da je njega usvojio upravo njihov biološki otac.

Nestanak oca

- Ne znam da li se moj otac uopšte zove Amadu Diko i šta se sve krije iza toga. Imam dokument u kome piše da taj izvesni Amadu Diko plaća alimentaciju za Kristofera, jer je dokazano da je njegov otac. Ali, tu piše da je on otišao iz zemlje 1972. kada se rodio Kristof, da radi pri ambasadi kao šofer, a ne ambasador, kao i da je oženjen i ima šestoro dece. Ja ne verujem u to. Mislim da su ta dokumenta poturena, lažna. A i da su istinita... pa kome on plaća alimentaciju, gde idu te pare? Jer, iz Ministarstva spoljnih poslova su mi rekli da taj čovek ne postoji. A, Kristof se seća našeg oca. Naš otac je živeo sa majkom osam godina i nestao je po mom rođenju - objašnjava Đorđe i dodaje:

- Sve će se to ispitati, ali problem je u tome što meni u Centru za socijalni rad ne žele da daju krštenicu oca. Jednostavno neće. Ni moju neće da mi daju. Kako ja onda nešto da saznam. Zašto to kriju od mene. Ja ne verujem ni u šta dok ne vidim krštenicu. Jedino u šta sam siguran je da smo Rajko, Kristofer i ja rođeni od istog oca i majke - ogorčen je Đorđe, čija majka Jelica Marić se nakon odlaska njegovog oca udala za trideset godina starijeg Radomira Stojanovića. On je kasnije, dok je majka bila u bolnici, prodao njihov stan i menjao ga za manji, od 22 kvadrata, u koji Đorđe posle nekoliko godina borbe, sada može da se useli. Ipak, Đorđe se pita šta je bilo sa onim većim stanom i parama.

Prodaja stana

- Onaj stan od 53 kvadrata je prodat lažnim ugovorima, a Centar za socijalni rad u Sopotu nije reagovo. Posle toliko godina uz pomoć advokata su mi ustupili stan od 22 kvadrata, ali onaj veći ne mogu da dobijem. Tamo živi osoba koja je tom Radomiru Stojanoviću bila svedok pri prodaji stana. Ma... sve je to prevara - objašnjava Đorđe i dodaje:

- Krivo mi je što su sve ovo iskoristili, da uzmu pare i stanove. Ma, meni ne trebaju pare... šta će mi, ali hoću sve da isteram na čistac i vidim zašto su nas tako razdvojli, zašto je zbog svega toga jedna porodica rasturena i pati. Sve me to boli - kaže Đorđe koji ima još pitanja na koja nema odgovor. On kaže i da mu Đorđe nije prvo ime.

- Ja sam se prvo zvao Miško. Pitam se ko je meni dao ime Đorđe i zašto se prezivam Stojanović, jer nas taj Radomir Stojanović nije usvojio - kaže on i dodaje da se o trećem bratu Gabrijelu se i dalje ništa ne zna. Đorđe sluti da im on uopšte nije rođeni brat.

- Komšije iz Sopota kažu da taj brat postoji. Mi mislimo da nam nije rođeni brat već da ga je naš biološki otac usvojio mnogo pre - objašnjava Đorđe.

Tužna priča

Inače, Đorđe nam je otkrio kako je izgledao njegov životni put. On je sa godinu dana odveden u jednu hraniteljsku porodicu u Miloševcu gde je živeo petnaest godina. On kaže da ga je brat Kristofer sa kojim se intezivno viđao kao mali poveo u dom u Beogradu, da žive zajedno, ali je Đorđe pobegao.

- To sebi nikada neću oprostiti. Pobegao sam i vratio se u hraniteljsku porodicu, ali šta sam znao... bio sam mali.

Đorđe je posle osnovne škole otišao u dom u Belu Crkvu gde je tri godine živeo i pohađao mašinsku školu. Iako je želeo da završi četvrti stepen, država nije imala da mu plati školovanje.

- Nisam imao nikoga u životu. To vam je život bez života. Jedino me je držala nada da ću jednog dana saznati sve i videti svoju braću.

Nakon školovanja, Đorđe je otišao u vojsku i tada izgubio pravo da stanuje u domu.

- Dolazim iz vojske i nemam ništa. Apsolutno ništa. Moram da napustim dom, ne znam gde idem. A, iskreno, izbacili su me na ulicu kao da sam smeće - kaže Đorđe koji je nakon toga radio moleraj. Onda je napustio sve i počeo da radi kao čobanin u jednom selu nadomak Bele Crkve.

- Mokar spavaš po kiši u kanalu u vodi, čuvaš krave. I tako dva meseca, za vreme bombardovanja. Umesto da u 21 godini izlazim, ja sam u kolibi i sa kravama. Dobijem hranu, ali nemam ni frižider, ni struju. Padaju bombe, krave izleću pomahnitale, ja ih jurim. Najgori period u mom životu, najgori... - priseća se Đorđe koji je pre toga izgubio kontakt sa bratom Kristoferom koga je video tek sada posle deset godina.

Kada je napustio taj posao, Đorđe se uputio u Beograd, na železničku stanicu.

- Gledam one vagone, brojim koloseke, razmišljam šta ću. Ulazim u vagon ne znajući gde ide. U jednom trenutku utonem u san, budi me kondukter i pita gde idem. Pitam ga gde ide voz i kupujem kartu do Bara. Stižem u Bar ne znajući nikoga - kaže Đorđe.

Đorđe je u Crnoj Gori upoznao porodicu Gojačanin koja mu je mnogo pomogla.

- Sedam godina sam bio kod tih ljudi. Gledali su me ko njihovo dete. Imao sam sve što sam poželeo. Divni ljudi - kaže Đorđe koga je pre tri godine udomila porodica Mićović iz Velike Plane.

Upoznavanje sa majkom

- Majku sam upoznao sa nekih dvadeset godina. Znao sam za nju, ali u Centru za socijalni rad u Sopotu nisu hteli da mi kažu gde je. Rekli su mi tek kada sam imao 19. godina. Ipak, nisam odmah otišao. Morao sam da proverim. A, nisam imao ni novca... hteo sam da joj kupim poklon - kaže Đorđe i objašnajva kako je izgledao njihov prvi susret.

- Iako nisam znao kako izgleda, ona me je odmah prepoznala. Rekla mi je: „Gde si, Đorđe, sine moj“. Plakali smo. Malo smo pričali jer smo bili u šoku. Tek kada smo se drugi put videli ona je počela da mi priča o ocu, braći, stanu... Jedva sam dobio starateljstvo nad majkom. Godinama sam se borio i tek sam pretprošle godine dobio - priča Đorđe.

Istina je, bio sam veren

Iako je Đorđeva bivša devojka Milica, dok je on bio u kući, ispričala za „Blic“ da ona i Đorđe nisu bili vereni, on nam je ipak potvrdio da su se zaista verili i da je do raskida došlo, kao što je „Blic“ i pisao, zbog njenog oca.

- Mi smo se verili. Ona je pristala. Pa, šta se pravi luda kada zna zašto sam joj kupio prsten - kaže Đorđe i objašnjava kako je došlo do raskida.

- Po povratku iz Crne Gore otišao sam kod nje kući i upoznao oca Mišu, a ona mi nije dala da razgovaram sa njim. Te se večeri napila i otac joj se jako naljutio. Nakon tog viđanja čuli smo se telefonom i ona me je izvređala, rekla da neće da me vidi zbog oca, ali mi nije objasnila zašto. Kada sam drugi put došao kod njih da razgovaram s njom i ocem, nisu hteli da me puste u kuću - kaže Đorđe.

Rekli su Rajku da ne postojim

Đorđe, koji se nikada u životu nije video sa bratom Rajkom koji živi i radi u Francuskoj, objašnjava kako su izgubili svaki kontakt.

- Kada su usvojili Rajka, ja sam imao godinu dana, a on tri. Njegov usvojitelj ga je odveo od mene znajući da ja postojim. Ali nije mu dao da me vidi iako su živeli samo 30 kilometra od moje hraniteljske porodice. Pričao mu je da ja ne postojim, da ne znaju ništa o meni. A, znali su gde sam. Ipak, Rajko je znao da ja postojim. Ne mogu da krivim tog čoveka koji ga je usvojio jer mnogo mu je učinio u životu, ali ispao je i đubre - kaže Đorđe.