U jednom novobeogradskom restoranu zatekli smo najkontroverznijeg srpskog muzičara Acu Lukasa kako jede vitaminsku salatu i pije „koka-kolu".

Da smo ga potražili pre nekoliko godina, zatekli bismo ga u kazinu, za stolom za rulet, na kome je ostavio sve što je u životu zaradio. Kaže, oko 20 miliona evra.

Ali se ne kaje i ne žali ni zbog čega što je u životu radio. Tvrdi da je sada čist, u svakom pogledu. Nema ruleta, nema kokaina, nema dugova. Trenutno ima problema samo sa nogom, ali ne sa onom u koju su mu pucali pre nekoliko meseci. Kaže, sportska povreda na tenisu.

Zadovoljno nam saopštava da je ugovorio novogodišnju tezgu u Crnoj Gori. O honoraru neće da priča, ali ipak kaže da se piše sa pet nula!

- Regularan sam, a krizu osećaju oni koji rade ispod žita - kaže Lukas.

Za početak, ima li razloga da se plašimo za svoju bezbednost dok sedimo s tobom?

- Pa, kao što vidiš, sedim mirno, čak nisam ni obezbeđenje poveo. Nekad ga vodim, nekad ne. Vidi, kada bih se bojao da će neko da me ubije, odselio bih se iz Srbije. A obezbeđenje vodim ne zato da me neko ne bi ubio, već da bih imao mira i privatnosti.

Kad si poznat, svi hoće nešto da te pitaju, da se pozdrave i nemaš mira. Onda bolje da sediš u kući, a ja nisam tip koji može da sedi zatvoren. Samo zato vodim obezbeđenje. A što se tiče tih pucanja i bombi, nemam čega da se bojim. Mene niko ne juri da ubije, niti sam se kome zamerao.

To su gluposti. Kao što su gluposti bile i priče da su me ranili zbog dugova. Pa i da sam stvarno dužan, zar bi me neko ubio? Kad si mnogo dužan, tad si, bre, najbezbedniji.

Niko neće da te ubije dok ne vratiš pare. A po ko zna koji put kažem, na mene je pucao klinac koji je hteo da mi ukrade kola. Prema tome, potpuno sam bezbedan.

Dokle se stiglo sa istragom?

- Da su bili ažurni kao u „Sablji", do sada bi nekog uhvatili. Ali ne, ništa se ne zna, niti ja više zovem da pitam.

 Kada bi saznao ko je, da li bi mu se osvetio?

- Ne bih mu se svetio, samo bih mu izvadio oko.

A da li bi se osvetio Bebi Popoviću, za koga si rekao da stoji iza tvog hapšenja u „Sablji"?

- Bebu Popovića ne poznajem lično. Međutim, čovek ume da sabere dva i dva. U to vreme, kada sam bio uhapšen, u novinama su izlazile bljuvotine o meni koje nemaju veze s mozgom.

Jednog dana je pisalo da su mi našli dva kila droge u dvorištu, drugog da sam obezbeđivao stanove za „zemunski klan", pa da sam učestvovao u ovom i onom. E, zato sam pomenuo Bebu Popovića. Zato što znamo da je on bio centar za medije.

U to vreme nijedan članak nije mogao da se napiše i da se odštampa dok Beba Popović nije rekao da može. Ako je on odobrio te tekstove o meni, nemam koga drugoga da krivim nego njega. Je l' tako?

E, zato ga pominjem. Inače, ponavljam, čoveka ne poznajem lično, niti želim da ga upoznam, jer mi je odvratan.

Kažeš da je upad u tvoju kuću izgledao kao „desant na Drvar". Čime si zaslužio tako hapšenje?

- Nisu došli da mi nađu pištolj, niti da me hapse. Došli su da urade nešto mnogo više. Došli su da ubace jednog od pripadnika „zemunskog klana", da bi ispalo da sam ih ja... Ali ne želim da pričam o tome.

Ali neosporno je da si se družio sa Spasojevićem i Kumom, da si često bio gost u Šilerovoj?

- Nikada nisam krio da sam često odlazio u Šilerovu. I Lukovića i Spasojevića poznavao sam više od 20 godina, kao i još neke ljude. Ali to ne znači da sam imao neke veze sa Đinđićevim ubistvom.

A da li si imao neke veze sa njihovim „poslovima"?

- Ne. Nikada. I to odgovorno tvrdim. Sedeo sam mnogo puta sa tim ljudima, a razgovarali smo o potpuno drugim temama, mnogo bezbrižnijim. Prvo, oni mene nemaju u šta da uvuku.

Nisam ja njima mojom pojavom bio ni za šta potreban u tom njihovom poslu. Ništa oni ne bi mogli bolje da obave neki posao sa mnom, niti sam ja njih uvlačio u svoj posao. Mogli su tako da pitaju i Spasojevića da li ga je Aca Lukas pozvao da ga prati na klavijaturama dok peva.

Zašto bi neko uvlačio mene u nešto što nije moja struka i zanimanje? A gde piše da moraju da se druže samo ljudi iz iste branše? Više su političari bili u vezi s njima nego mi muzičari.

Naša veza sa njima je bila to što odemo da otpevamo na nekoj njihovoj proslavi. A oni su se svakodnevno viđali s političarima, sa njima su radili i pravili pare.

A je l' te vrbovao neki političar?

- Imao sam nekoliko poziva da pevam na političkim skupovima. Uvek sam pevao za lovu, što da ne. Kao što sam pevao i na krštenju Legijinog deteta. I to je bilo jedno od „pametnih" pitanja koje su mi postavili dok su me saslušavali. Odgovorio sam im pitanjem: „A šta je trebalo da uradim?

Da mu možda kažem da neću?" Izgleda da je taj moj angažman bio moj najveći greh. Odbijao sam da pevam samo kad sam zauzet. Iz ubeđenja ne, jer nikada mi neko koga ne želim da vidim nije ni nudio da pevam. Nisam takvih poziva imao.

Ja sam dosta otvoren, pa ti koje ne podnosim znaju da ne treba da me zovu. Pojedine strukture i danas me ne zovu. To su oni koji znaju da sam alergičan na njih, pa mi se i ne javljaju.

Misliš na političare?

- Vidiš, moje i Cecino hapšenje je bilo apsolutno marketinški potez. Em smo bili sa tim ljudima dobri, em što su nas kvalifikovali kao Miloševićeve pevače. Mi nismo podobni za ove demokrate.

Za njih su podobni ovi novi polurokeri na čijim će koncertima mali ministri da skakuću i da se glupiraju, umesto da idu i vade zemlju iz krize. Ja sam veći roker od svih njih. Ja sam Aca Lukas, koga niko nije stvorio i koji nikom nije bio priklonjen.

Ja sam predodređen da budem to i ne zavisim ni od kakvih političara. Mogu da mi pljunu pod prozor svi koji misle drugačije. Oni su reziborni, ja nisam. Ja sam izabran jednom i do kraja života ću biti Aca Lukas, a oni se biraju na četiri godine.

Na njihovu žalost, a na moju sreću. Ja sam kao Tito za sve njih!

Kad već pominješ Cecu, pričalo se da između vas ima nešto više od kolegijalnosti i drugarstva?

- Pa sa Cecom i treba da me povezuju, jer je ona jedina, uz Miru Škorić, moja najbolja drugarica na estradi. Ona je moj veliki prijatelj i prema njoj imam veliko poštovanje i ljubav.

Bio sam dobar i sa njenim suprugom, obožavam njenu decu i kad god sam im potreban, tu sam za njih. To što se priča su gluposti. Jako mi je drago što je konačno srećna, jer i treba da bude srećna.

Sada ima nekog ko će da stane iza nje. Poslednjih godina mnogi su skakali po njoj. I to nije u redu. A dok je pokojni Željko bio živ, svi su im se ulizivali.

Ipak, ne možeš da porekneš da je mnogo žena prošlo kroz tvoj život.

- Ne slažem se sa teorijom da sam jedan od najvećih srpskih plejboja. Šta sad, ja sam kao neki zavodnik? Ma ne.

Ja sam normalan heteroseksualac i volim žene kao i svaki muškarac. Imam stabilnu vezu, imam ženu koju volim. I sve dok bude tako, ja sam nedostižan za bilo koju drugu ženu, niti me neka druga interesuje.

A kad sam bio slobodan, onda sam ih menjao, imao kratke veze, avanture. Povezivali su me i sa mnogim javnim ličnostima, što i nije baš sve tačno. Mada, bilo je i njih, al' daleko sam ja od plejboja.

Da li žene spadaju u jedan od tvojih poroka?

- Meni je glupo kad neko kaže da imam tri poroka - kocku, drogu i žene. Jebote, gde su, bre, žene porok?! One su nešto najlepše na svetu. A nisu mi nikad bile slaba tačka, jer ja nemam slabih tačaka. Meni su žene potreba. I bilo je dobro dok su žene bile potrebne muškarcima, a muškarci ženama. Sad vidim da su sve više muškarci potrebni muškarcima.

Mnogi ti ne veruju da si stavio tačku na drogu i kocku.

- Već četiri-pet godina ništa ne uzimam. A mnogi, pogotovo na estradi, uzimaju kokain. Sad ga svi uzimaju.

Je l' bilo nečeg osim kokaina?

- Uzimao sam samo kokain, heroin nikad. Prvi put sam probao kad sam imao 21 godinu, pa sam onda uzeo tri puta, u 22. godini osam puta, pa sam u 24, 25. i 26. godini počeo da ga kupujem, a onda sam ga uzimao svaki dan i uvek sam ga imao kod sebe.

Kada si odlučio da staneš?

- Bilo je to 2001, kada sam baš ogrezao. Posvađao sam se sa tadašnjom ženom i otišao u Pariz. Tih 15 dana su bili katastrofalni, bilo je ludilo. Izgledao sam užasno. I onda sam rekao sebi: „Ovo ne vodi ničemu!"

Seo sam u auto i otišao u Švajcarsku, u Bazel, i pozvao druga koji je živeo u Cirihu. On i njegova žena, medicinska sestra, našli su mi kliniku za lečenje. Posle četiri dana otišao sam tamo.

Proveo sam 15 dana i platio 45.000 maraka. I nisam se izlečio. Godinu dana ništa nisam uzimao, a onda sam počeo ponovo, ali nisam mogao da podnesem ni deo onoga što sam mogao nekad. Kokain je počeo da mi se gadi.

Imaš li posledica?

- Kod kokaina nema krize ni posledica. Osim što sam malo nervozan i imam tikove, ali svestan sam da će mi to ostati do kraja života.

Lečio si se i od kocke. Zbog nje si čak hteo i da se ubiješ.

- To sam više figurativno rekao. Nisam imao nikakvih suicidnih misli, pa ni u najgorim momentima. To što sam rekao, da sam hteo posle jednog velikog gubitka da se bacim pod autobus, samo sam hteo slikovito da objasnim koliko sam bio poludeo.

Mnogo si para izgubio.

- Istina je, mnogo para me je koštala kocka. Voleo sam da se kockam, ali godinama to nisam hteo da priznam. Kad sam počeo da idem kod psihijatra, počeo sam drugačije da razmišljam. Shvatio sam da je to jedino što može da mi pomogne.

Ali se od kocke ipak nisam izlečio ni pomoću psihijatra, ni pomoću nečega drugog, nego tako što sam „umro". Umro sam, pa sam se ponovno rodio. Jer, došao sam do dna. Mnogo sam para zarađivao, mnogo sam ljudi u gradu poznavao, mnogi su me voleli, pa sam mogao kod zelenaša da uzmem koliko god mi je trebalo.

Gubio sam po 50, 100 ali i 200.000 evra za veče. Jedne noći u kazinu izgubio sam 350.000, potrošio sam sve što sam imao. E onda je krenulo sa zelenašima, zadužio sam se oko 850.000 evra.

Kamata je bila ogromna, trebalo je samo na nju da im dajem 50.000 mesečno. Nisam mogao to da izdržim. Obećao sam tim ljudima da ću da im vratim dug, ali da moraju malo da me puste. Otišao sam u Nemačku, pa u SAD.

Čime si se bavio tamo i kako si skupio tolike pare da se vratiš?

- Mislio sam da me to nikada niko neće pitati. Pomalo sam pevao, a pomalo sam se odmarao. Nisam ja pare tamo skupljao da bih vratio. Počeo sam da ih vraćam kad sam došao u Srbiju. Posle svega, tada sam počeo da izlazim iz tih dugova. Ali tamo ne, malo sam radio i životario.

I koji je krajnji bilans tvoje kocke?

- Oko tri miliona evra sam izgubio za godinu i po dana. I sve je uglavnom otišlo na rulet. Tokom karijere izgubio sam oko 20 miliona. U stvari, skoro sve što sam zaradio, ja sam izgubio na kocki. Zapravo sam tek sad, u poslednjih nekoliko godina, shvatio koliko para zarađujem.

Sada živiš neki novi život?

- Nisam se promenio, ja sam uvek isti. Ali ljudi koji u datim momentima ne mogu da se ponašaju drugačije nisu ljudi, ne možeš uvek isto da živiš. Ja sam se samo prilagodio nekim datim momentima i godinama, pa to izgleda kao promena. Ali ja sam u glavi ostao isti i uvek ću biti isti.

Koncert na „Marakani" na leto

Posle koncerta u „Areni", u kojoj se okupilo 20.000 fanova, ekskluzivno nam otkriva da sledeće godine sledi „Marakana".

- Meni je već godinama san da napravim koncert na Zvezdinom stadionu, ali ne zato što su ga drugi pravili, već zato što sam odrastao i rođen u Beogradu.

Zvezda je moj život i od malih nogu mi se provlači kroz sve što mi dešavalo. Mislim da je vreme i trenutak da uobličim deo tog svog života i karijere koncertom na „Marakani". Najverovatnije da će se to dogoditi u junu ili julu sledeće godine.

Niko nije hteo da sponzoriše tvoj prošli koncert.

- Nisam izgleda zanimljiv ni onima što telefoniraju, ni što piju vodu, kao i onima što lete i daju pare za sve i svašta, a radnicima nemaju za platu. Voleo bih da nađem sponzora za „Marakanu", ali ako ih opet ne nađem, nikom ništa, napravićemo mi to i bez njih.

Na „Lukasu" je bilo svega, ali ne i droge

Iako svi Acine početke vezuju za beogradski splav „Lukas", on kaže da je njegov lajfstajl počeo mnogo pre toga.

- Moj lajfstajl je počeo sa mojim ranim izlascima u grad i bavljenjem muzikom. Sve je počelo sa splavom „Hogar", gde sam svirao, a moj drug pevao. Tu sam počeo da stičem gradsku popularnost.

Onda smo uzeli splav koji se zvao „Bis", pa je tek onda došao na red „Lukas". I tu je krenula ta lavina. Pričalo se da se tu dešavalo sve i svašta. Ne znam šta je tih 90-ih postojalo, a da nije bilo droge i mafije. To je samo bilo mesto koje je jako dobro radilo i imalo posla, pa su zato tu dosta i dolazili. Ali ne možemo da kažemo da je tu bilo jezgro zla i nemorala.

Moram da priznam da droge nije bilo. Početkom '90-ih nije bila tako aktuelna u ovom gradu. Droga je postala popularna krajem devedesetih, kada sam otprilike ja rešio da stavim tačku. Bilo je alkohola, pijanih, a sve se poremetilo kad je počeo rat. Kad su se vojnici vraćali sa ratišta, izađu na autoputu, pa pravo na Adu. Dolazili su u uniformama.

Bilo je svega i svačega, ali nikada se nije dogodio ozbiljniji eksces, niko nije ranjen, nije bilo pucnjave. E, kada sam ja otišao sa „Lukasa", onda se desilo i ubistvo. Ali moglo je da se desi i dok sam ja bio tamo - kaže Aca Lukas.